;

Osiguranje može pokrenuti privredu

Datum objave: 01.01.1970. Broj 3 | Godina 2014

Ukupna premija Wiener Städtische osiguranja u 2013. je rasla 18,85 odsto u odnosu na godinu ranije. “Siguran sam da će to biti značajno iznad rasta tržišta, iz čega sledi da ćemo poprilično popraviti tržišno učešće. Preliminarni rezultati govore da ćemo premašiti deset odsto tržišnog učešća, koje je 2012. iznosilo 9,5 odsto. Ostaćemo četvrti osiguravač na tržištu. Može se smatrati uspehom ukoliko kompanija raste brže od tržišta i povećava tržišno učešće”, kaže Branko Krstonošić u intervjuu za magazine Svet osiguranja.
Dodaje da su dobri rezultati postignuti i u životnom i neživotnom osiguranju. “U neživotnom smo rasli 7,67 odsto, a u životnom 31 odsto. Imaćemo natpolovično učešće životnog osiguranja u ukupnoj premiji, po čemu mislim da smo specifični na tržištu. Smatra se da je kompozitno društvo dobro ukoliko ima veći procenat životnog nego neživotnog osiguranja u portfelju, a isto važi i za tržište. Podsetiću da je učešće životnog osiguranja u ukupnoj premiji na tržištu Srbije oko 18 odsto”, kaže Krstonošić.

Da li su rezultati iznenađujući s obzirom na okolnosti u kojima poslujete?
Kada bi se rezultati zasnivali samo na uslovima poslovanja, ni naši rezultati ne bi bili dobri – da nismo preuzeli dodatne aktivnosti. Prošle godine smo preuzeli niz aktivnosti koje su doprinele ovakvim stopama rasta. Ako kompanija raste znatno brže nego ukupno tržište, to se ne može postići uobičajenim i standardnim aktivnostima.

Šta ste sve radili?
U oblasti neživotnih osiguranja uveli smo niz novih produkata, inovirali smo postojeće i prilagodili ih tržišnim uslovima. Zapravo, naša strategija je bila da ne treba da čekamo poboljšanje uslova u okruženju. Konstantno se mora raditi na razvoju osiguranja i u kriznim trenucima treba uvoditi takve mere koje mogu da poboljšaju uslove poslovanja. Na žalost, radimo u otežanim uslovima pa su u tom smislu i mere specifične. Kod osiguranja života smo takođe uveli niz inovacija.

Nedavno ste preuzeli portfelj MetLifea. O čemu se radi i koliko je to preuzimanje uopšte značajno za kompaniju?
To nije neuobičajena aktivnost. Ne radi se o akviziciji, već o preuzimanju portfelja. Društvo koje se bavilo osiguranjem života ponudilo je transfer portfelja jer nije želelo više da ga razvija, a mi smo tu ponudu prihvatili. Preuzimanjem portfelja kompanija sebe izuzima iz aktivnosti prodaje time što preuzima već formiran portfelj. S te strane je to atraktivno, ali s druge morate činiti stalne napore da taj portfelj očuvate. Kad se preselite iz jednog kraja u drugi, uvek postoji period adaptacije. Neko se adaptira brže, neko sporije, a neko nikad, pa se vrati u stari kraj. Slično je kod preuzimanja portfelja.

Troškovi zapošljavanja prodavaca kroz stalni radni odnos su jako visoki, i taj problem bi trebalo rešiti kroz novi zakon o osiguranju

Da li postoji neko osiguravajuće društvo koje bi Vam bilo interesantno za preuzimanje?
Ukoliko se javi neka ponuda za prodaju nekog društva, ona će se procenjivati na nivou grupe.

To nam je svakako jasno. Više smo mislili na to da Vi kao čovek koji vodi društvo u Srbiji i poznajete tržište procenite ima interesantnih društava za kupovinu kada bi bila na prodaju?

Akvizicija se vrši ukoliko se može poboljšati sopstvena pozicija, ali ne organskim rastom. Kupovati kompanije, a da se ne postiže takav efekat, čini mi se da nema naročitog smisla. S obzirom na našu pozicioniranost i tržišno učešće, i na strukturu kompanija na ovom tržištu, bojim se da razmišljanje o akviziciji neke kompanije koja je rangirana ispod nas ne bi značajno doprinelo željenom efektu, naročito imajući u vidu činjenicu da kompanije ispod nas imaju podeljeno poslovanje na život i neživot. Ta činjenica dodatno rasvetljava sliku tržišta i postavlja se pitanje da li u tom segmentu postoji uopšte nešto atraktivno za kupovinu. Onda nam ostaje da gledamo samo ono što je ispred nas, a ni jedna od tih kompanija se ne prodaje.

Ponovo je produžen rok za podelu kompozitnih društava. Šta mislite da je uzrok stalnog odlaganje te zakonske obaveze?
Ne bih mogao da odgovorim precizno šta je uzrok stalnog odlaganja. Znam da se odlaže već deset godina. Nigde tranzicioni period u smislu odlaganja primene odredbe nekog zakona nije trajao toliko dugo. Ako se zaustavimo samo na toj činjenici, već imam razloga da budem nezadovoljan. Zamislite da deset godina živite u neizvesnosti – a neizvesnost je najlošija karakteristika poslovnog okruženja. Mnogo je lakše znati na čemu ste, da li ostajete kompozitni ili se delite na životno i neživotno osiguranje. Bojim se da direktan odgovor na pitanje ne postoji. Ko može da objasni zašto se ta odluka stalno odlaže?!

To je ipak zakonska obaveza koju kompozitna društva nisu pohitala da ispune, pa ispada da država stalno produžava rokove da se društva ne bi našla u situaciji da posluju nezakonito.
Nijedno društvo koje je u trenutku donošenja Zakona o osiguranju 2004. bilo kompozitno nije moralo do dana današnjeg da se razdvoji, zato što je uvek odlukama Skupštine Srbije produžavan rok za usklađivanje. Moj utisak je da se taj rok produžava u više navrata zbog toga što nema jasnog stava o tome da se ne smeju pogoršavati uslovi poslovanja. Država je u obavezi da kreira ambijent, i bilo bi nelogično da kreira takav ambijent koji će otežati poslovanje. Kada bi država donela odluku da se društva podele, time bi pogoršala uslove poslovanja. U grupi kompozitnih društava nalazi se i državno društvo koje bi na taj način izgubilo vrednost. Iskustva drugih zemalja su takva da se zatečeno stanje ne menja, dok su nove kompanije morale da osnuju nove firme.

Društva koja posluju odvojeno žale se da su u neravnopravnom položaju?
Kompanijama koje su u lošijem položaju treba poboljšati uslove. Logika ne sme da bude da se pogoršavaju uslovi onima koji imaju bolji položaj.

Da li jedan od načina može biti da se onima koji posluju odvojeno, a ako imaju iste akcionare, omogući spajanje?
To sadašnji Zakon ne dozvoljava.

Čekamo novi zakon koji bi taj problem mogao da reši, možda i na taj način!
To bi opet bio specifikum jer se to nije desilo ni na jednom tržištu. Celu problematiku i treba konačno da reši novi zakon.

U jednom periodu osiguravači su bili veoma aktivni po pitanju zahteva za poreskim olakšicama za životno osiguranje. Šta se trenutno dešava sa tom inicijativom? Ima li kontakata sa državom, bez obzira na izbore?
Želja za razgovorom je uvek postojala. Mislimo da je dobar trenutak da se inicijativa ponovo pokrene. Ideja je da se sa državom naprave takvi podsticaji koji bi omogućili razvoj životnog osiguranja. Zapaženo je da značajnog rasta životnog osiguranja nema bez poreskih podsticaja. Želim da istaknem da osiguravači ne traže olakšice za sebe već za osiguranike, kako bi ubrzano povećavali portfelj životnog osiguranja, a zatim tako prikupljena sredstva, odnosno matematičku rezervu, plasirali u dugoročne hartije od vrednosti. Najprimamljivije su državne obveznice sa fiksnim prinosom čiji je rok dospeća sinhronizovan sa trajanjem polisa osiguranja. Kada se vizuelno posmatra ta problematika, postoji trougao osiguranici – osiguravači – država. Zaposleni plaćaju premiju, poresku olakšicu dobijaju prilikom ispunjavanja poreske obaveze, odnosno kao deo poreza na primanja ako su zaposleni. Osiguravači prikupljaju premiju, plasiraju u obveznice, država dobija dugoročna kvalitetna sredstva za investicione zahvate. Ne radi se o jednokratnoj, već o permanentnoj aktivnosti. Poenta je da se sredstva prikupe iz novih polisa, jer ono što smo imali već smo najvećim delom realizovali ulažući 150 miliona evra u državne obveznice. Ovaj model generiše novu premiju i na to želimo da skrenemo pažnju.

Koliko osiguravači doprinose privrednom razvoju, a koliko su od države prepoznati kao neko ko može doprineti?
Bojim se da je značaj mnogo veći od saznanja. To nije slučaj na drugim tržištima. Neka tržišta su se i razvila tek nakon prepoznavanja osiguranja kao industrije koja može da doprinese ukupnom privrednom razvoju. Srpsko tržište je bankocentrično i osiguranje je potpuno periferno, a potencijal velik. Banke i osiguranja se jako razlikuju. U osiguranju sve ima smisla na dugačak rok, a u bankarskom sektoru to nije baš tako. Ono što je u bankarskom sektoru dugačak rok to je u osiguranju kratko. Pođimo od toga da je prosečna dužina oročenih sredstava koje stanovništvo štedi u bankama manja od godinu dana. Taj period je za osiguravače prekratak. Naši rokovi su deset godina i više kada govorimo o životnom osiguranju. Potencijal industrije osiguranja su ciklusi koji mogu da znače samo jedno: ulaganje. Nedavno sam pročitao da registrovane devizne doznake iznose 2,7 milijardi evra. U drugim zemljama polovina deviznih doznaka su uvek investicija, a polovina potrošnja. Kod nas je sve potrošnja.

Kada bi država donela odluku da se društva podele, time bi pogoršala uslove poslovanja

Kolika je ipak krivica osiguravača što životno osiguranje nije više razvijeno, odnosno koliko ulažete u edukaciju stanovništva i podizanje svesti koja je nedovoljno razvijena?
Potpuno ste u pravu da je svest građana nedovoljno razvijena. Osiguravači ulažu izuzetan napor da se to prevaziđe. Problem je u disproporciji. Ciljna grupa za osiguranje života je stanovništvo od 14 do 60 godina. S druge strane imate osiguravače sa svojim prodavcima i zastupnicima koji treba da edukuju veliki skup koji je heterogen po starosnoj granici, mestu življenja… Naši resursi su ograničeni da bismo došli do svakog, zato nam treba pomoć medija i države koji bi mogli da doprinesu da se taj proces ubrza. Ako budemo čekali da dođemo do optimalnih uslova za optimalni razvoj, proteći će mnogo vremena. Ne znam kada će u Srbiji prosečna plata biti hiljadu evra kako bi se mogao očekivati značajan rast životnog osiguranja. Dok se to ne desi, moraju se preduzimati mere koje će davati rezultate u postojećoj situaciji. Pominjali smo poreske olakšice koje upravo mogu da nadomeste nedostatke.

Često se zamera osiguravačima da nemaju dovoljno kvalitetnih prodavaca te da očekuju brze rezultate. To za posledicu može da ima loš pristup klijentima, zbog čega mnogi imaju otklon prema osiguranju. Vidite li tu neki problem?
U tom domenu imamo jako visoke troškove. Jedan od zahteva osiguravača jeste da se u novom zakonu i deo oko zapošljavanja prodavaca drugačije reši. Troškovi zapošljavanja prodavaca kroz stalni radni odnos su jako visoki. Osiguravači prvo ulažu sredstva da privuku prodavce, zatim organizuju selekciju, pa obuku, da bi ih na kraju angažovali samo kroz radni odnos – dok u ostalim poslovima postoje i drugačiji vidovi zapošljavanja. Ukoliko vi nekoga tako angažujete, a on ne donese nikakve rezultate, postoji trošak. Svi ostali koji se bave ovakvim ili sličnim poslovima angažuju ljude preko ugovora o zastupanju koji podrazumevaju da trošak postoji samo ukoliko postoji prihod.

Očekujete li da će se takvo rešenje naći u novom zakonu?
Mislim da je krajnje vreme da se to promeni. Ako je svojevremeno bio motiv da se na takav način uredi tržište i eliminišu sporna ponašanja na tržištu, danas možemo da kažemo da na tržištu nema velikih nepravilnosti. Liberalizacija zapošljavanja se ne bi negativno odrazila na tržište i osiguranike jer se mi ne zalažemo za to da oni budu nelicencirani i neobučeni. Osiguravači su jako doprineli zapošljavanju i ako poredite broj zaposlenih danas i pre deset godina, videćete značajan rast. Mi smo kao greenfield investicija dobar primer. Kada smo počeli poslovanje, imali smo jednog zaposlenog, a danas 1400.

Da li je nadzor nad osiguranjem predimenzioniran i kakvu saradnju osiguravači imaju sa Narodnom bankom Srbije?
Imamo korektnu saradnju sa nadzornim organom. Narodna banka i osiguravači su značajno doprineli sređivanju tržišta osiguranja. Ono što je primedba jeste način na koji se vrši nadzor i šta su obaveze osiguravača u tom kontekstu. Sada imamo obavezu da NBS prijavljujemo sve promene u vezi sa uslovima i tarifama. Kada imate dinamične tržišne uslove, onda taj segment učestalo i menjate. Moje mišljenje je da nadzor treba da bude usmeren na ono što je suština dobrog i uspešnog funkcionisanja osiguranja. To nije visina premijske stope ili popusta već da li su pokrivene rezerve. Nadzor treba da bude moderniji i da bude usklađen sa razvijenim tržištima. Sve treba činiti da se tržište podstakne na razvoj, jer već godinama stagnira dok se svi ostali u regionu razvijaju.

Da li ste uključeni u pripreme novog zakona?
Za sada ne postoji nikakav nacrt, svi ga čekamo. Postoji obećanje da će se organizovati javna rasprava koja treba da bude dovoljno dugačka da bi se uključili svi koji mogu da doprinesu da rešenja u zakonu budu kvalitetna, savremena i evropska.

Da li se krenulo sa strukturnim reformama koje bi trebalo da podignu privredu na noge i da posredno utiču i na sektor osiguranja? Šta bi prema Vašem mišljenju trebalo da budu prvi potezi nove vlade?
Budući da sam jako dugo u osiguranju, zadržao bih se na toj oblasti. Važno je da se razume da osiguranje može biti od pomoći kako u strukturnim reformama tako i u reindustrijalizaciji koja podrazumeva intenzivne investicije. Da bi neki investitor pravio fabriku, mora da postoji infrastruktura, što je država dužna da obezbedi. Jedan od načina da država dođe do sredstava je osiguranje. Osiguranje ne mora da bude samo orijentisano na ulaganje u državne hartije od vrednosti, već i u korporativne i municipalne obveznice, čime se potpomaže razvoj nekog preduzeća ili lokalne samouprave.

Kakvi su planovi za 2014? Možete li ponoviti prošlogodišnje rezultate ili ih poboljšati?
Ciljevi za ovu godinu su definisani i veoma su slični ciljevima za 2013. Imamo model kako da ih ostvarimo u postojećem okruženju. Tržište je konstanta, kad nema investicija i ne raste standard građana, onda je konkurentnost jedini način da se promeni tržišna pozicija. Postoji još prostora za rast, ali i nada da će okruženje dati pozitivne signale koji bi stimulisali razvoj osiguravača. I ove godine planiramo rast veći od tržišnog, da taj rast bude realan, i da povećavamo tržišno učešće i time idemo ka promeni tržišne pozicije.

Vesna Lapčić

Natrag