;

Ispodprosečan rast nije zavidan rezultat

Datum objave: 17.07.2019. Broj 7/8 | Godina 2019

U periodu 2012-2018. godina Srbija je ostvarila sporiji rast BDP od proseka zemalja centralne i istočne Evrope. Prosek smo dostigli tek lani, da bi već 2019. ostvarili drugi najsporiji rast u ovoj grupi zemalja

Srbija je tek prošle godine dostigla prosek rasta zemalja centralne i istočne Evrope (CIE), da bi već u prvom kvartalu ove godine ostvarila drugi najsporiji rast u ovoj grupi zemlja – slabija od nje je samo Bosna i Hercegovina, ističe na početku razgovora za Svet osiguranja Milojko Arsić, profesor Ekonomskog fakulteta Univerziteta u Beogradu, odgovarajući na pitanje kako ocenjuje dinamiku razvoja srpske ekonomije.

Ipak, od vlasti stalno slušamo kako i međunarodne finansijske institucije potvrđuju da Srbija ostvaruje zavidan i brz privredni rast, te da smo u tom smislu lideri u regionu, a uskoro i šire?

Ostvarenje ispodprosečnog rasta nikako se ne može oceniti kao zavidan rezultat, niti se može tvrditi da smo, po rastu bruto domaćeg proizvoda (BDP), lideri u regionu. U bazama podataka koje se nalaze na sajtovima MMF, Svetske banke, Eurostata i drugih svako može da se uveri da je Srbija u periodu 2012-2018. godina ostvarila sporiji rast BDP-a od proseka zemalja centralne i istočne Evrope. Srbija je u navedenom periodu imala prosečan godišnji rast od 2,1 odsto, dok su zemlje CIE, u proseku imale rast od 3,1 odsto.

Pohvale međunarodnih finansijskih institucija se odnose pre svega na napredak u uspostavljanju makroekonomske stabilnosti u Srbiji. Makroekomska stabilnost je neophodna, ali ne i dovoljna za snažan rast privrede – za snažan rast je potrebna pravična i efikasna država, kvalitetno obrazovanje, dobra infrastrastruktura i dr.

Kao jedan od uspeha često se ističe i privlačenje velikog broja stranih investicija. Da li je to pravi put ka razvoju privrede i treba li da bude oslonac ekonomije?

Prema prilivu stranih direktnih investicija Srbija jeste u poslednjih nekoliko godina u samom vrhu među zemljama centralne i istočne Evrope. Međutim, rast privrede i njen ukupni napredak zavisi od ukupnih investicija, koje su u Srbiji ispod 19 odsto BDP-a i po tome smo pri dnu lestvice zemalja centralne i istočne Evrope.

Problem je u tome što su u Srbiji domaće investicije niske, naročito privatne, a u manjoj meri i državne. Domaće privatne investicije su oko 4 milijarde evra godišnje, a za zemlju naše veličine i nivoa razvijenosti, za snažan rast su potrebne privatne investicije od oko 6 milijardi evra na godišnjem nivou. Državne investicije su tokom prethodnih godina povećane, tako da su dostigle 1,5 miljardi evra, a za brz rast bi trebalo da iznose oko 2 miljarde evra godišnje. Generalno, razvoj svake zemlje presudno zavisi od domaćih investicija, zbog toga je važno da se stvore dobri uslovi za sve preduzetnike u Srbiji, a ne samo za neke.

Čuli smo nedavno da država planira velike investicije u okviru novog nacionalnog investicionog plana. Reč je, navodno, o ulaganjima vrednim i do 10 milijardi evra. U kojoj meri država treba da se bavi investiranjem, a kada bi ulaganja trebalo da prepusti investitorima?

Sve napredne države investiraju značajna sredstva u izgradnju saobraćajne (drumske, železničke, rečne) i komunalne infrastrukture (vodovod, kanalizacija, prečišćavanje vode, prerada smeća i dr.), ali i u obrazovanje, zdavstvo, istraživanja, bezbednost . Ulaganje države u navedene oblasti je neophodno, jer se radi o delatnostima koje su važne na privredni i društveni napredak, a u koje privatni sektor ne bi ulagao dovoljno. Neke od ovih delatnosti imaju karakter prirodnog monopola, u drugima se se kreiraju javna dobra i pozitivni eksterni efeketi, a to su sve situacije u kojima tržište i privatni biznis ne funkcionišu dobro.

Međutim, da bi državna ulaganja bila korisna za društvo, važno je da se unapredi procedura izbora projekata, kako bi se realizovali samo oni projekti koji su ekonomski i društveno opravdani. Nakon što se donese odluka o realizaciji nekog projekta, neophodno je da se on realizuje u najkraćem roku, po najnižoj ceni, uz željeni nivo kvaliteta. Da bi se to postiglo nužno je da projektna dokumentacija bude kvalitetnija, da se izvođači radova biraju u fer konkurentskoj proceduri, kao i da se obezbede jeftini izvori finansiranja i adekavatan nadzor.

Na šta bi najsvrsishodnije bilo iskoristiti višak u budžetu?

Ukoliko želimo da stvorimo dobre uslove za rast privrede, a time i standarda građana u narednim godinama, najbolje bi bilo da se višak u budžetu iskoristi za povećanje državnih investicija i za smanjenje fiskalnog opterećenja rada.

U više navrata najavljivano je i povećanje plata i penzija do kraja ove godine. Koliko je to po vašem mišljenju realno?

Sredstva za povećanje plata u javnom sektoru i penzije postoje, ali mislim da nije opravdano da se plate i penzije dodatno povećavaju u toku ove godine. Plate u javnom sektoru su već povećane na početku ove godine za devet procenata u proseku, dok su penzije povećane za šest odsto, pa bi bilo ekonomski opravdano da se naredno povećanje primeni početkom sledeće godine.

Povećanje plata u javnom sektoru bi trebalo da bude u skladu sa rastom privrede u ovoj godini i rastom plata u privatnom sektoru, dok bi penzije trebalo povećati prema zakonom utvrđenom pravilu, kao što je švajcarska formula.

MMF je prilikom poslednje posete preporučio povećanje efikasnosti u državnim preduzećima. Ima li leka za tromost i glomaznost srpskog javnog sektora?

Unapređenje efikasnosti javnih preduzeća, kako republičkih tako i komunalnih, važno je jer se radi o preduzećima koja proizvode važne proizvode i pružaju važne usluge građanima i privatnoj privredi. Opšti uslov za unapređenje efikasnosti je departizacija javnih preduzeća, što znači da se na njihovo čelo postavi kompetentan menadžement, prekine sa praksom partijskog zapošljavanja i izvlačanja sredstava kroz sumnjive poslove sa privatnim preduzećima koja su bliska vladajućim strankama. U nekim preduzećima je neophodno postepeno oslobađanje od viška zaposlenih, a u slučaju EPS-a i povećanje cene struje.

Unapređenje efikasnosti javnih preduzeća je neophodno da bi ona uspešno realizovala velike investicije u energetiku, saobraćajnu, telekomunikacionu i komunalnu infrastrukturu i postala pokretači privrednog razvoja.

Još jedna od preporuka MMF-a upravo je imenovanje profesionalnog rukovodstva u državnim preduzećima. Mislite li da je to, umesto prodaje, mogao da bude dobar recept i za Komercijalnu banku? Šta očekujete od prodaje Komercijalne banke?

Mislim da je imenovanje profesionalnog rukovodstva dobar predlog za državna preduzeća, jer ona posluju u delatnostima u kojima privatni sektor zbog raznih okolnosti (prirodni monopoli, javna dobra, eksterni efekti), ne funkciniše dobro. Stoga postoje dobri razlozi da preduzeća u takvim delatnostima trajno ostanu u vlasništu države. Međutim, Komericijalna banka posluje u delatnosti u kojoj je privatni sektor pokazao veću uspešnost od državnog. Mada i privatne banke, a ponekad i ceo privatni bankarski sektor, zapadaju u krizu, ipak su društveni troškovi koji nastaju u takvim situacijama manji nego što je to slučaju državnih banaka.

U slučaju Srbije, banke koje su tokom poslednjih 6-7 godina otišle u stečaj, ugavnom su bile u državnom vlasništvu ili je država u njima imala relativno veliki procenat vlasništva. Stoga mislim da je opravdano da se privatizuje Komercijalna banka. Država u bankarskom sektoru pre svega treba da obezbedi dobre propise i efikasan nadzor, kako bi smanjila rizik od stečaja banka i eventualne krize u bankarskom sektoru.

Kako, sa druge strane, ocenjujete stanje u realnom sektoru? Koji su to gorući problemi koji koče razvoj preduzetništva?

Stanje u realnom sektoru je nešto bolje jer je uspostavljena niska i stabilna inflacija, smanjene su kamatne stope, doneti neki dobri zakoni … Ipak, nizak nivo privatnih investicija, uprkos tome što su preduzećima na raspolaganju jeftini izvori finansiranja, ukazuju da ambijent za investicije nije povoljan. Većina domaćih privatnih preduzeća se suočava sa raznim administrativnim preprekama, pravnom nesigurnošću i neravnopravnim uslovima privređivanja. Takođe, jak dinar je smanjio cenovnu konkurentnost srpskih preduzeća, kako na domaćem tako i na inostranom tržištu.

Pomenuli ste jeftine izvore finansiranja. Nedavno je u pregovorima sa EU otvoreno i poglavlje 9, koje se tiče finansijskih usluga. Prema tvrdnji NBS, u tom sektoru spornih pitanja nema. Nekoliko njih se ipak nameće, a među njima i problem mikrofinansiranja. Urađen je Nacrt zakona o alternativnim investicionim fondovima, međutim, o institucionalizovanju ostalih nebankarskih izvora finansiranja još uvek nema pomena? Da li je mikrofinansiranje rešenje za podizanje realnog sektora?

Nerazvijeno finansijsko tržište u odredenoj meri sputava razvoj privrede Srbije. Odsustvo tržišta kapitala ometa realizaciju rizičnijih inovativnih projekata, koje komercijalne banke nisu spremne da finansiraju. Odsustvo zakonske regulative kojom bi se omogućilo formiranje mikrokreditnih institucija prvenstveno pogađa mikro preduzeća i preduzetnike, kojima bankarski krediti nisu dostupni. Generalno, za brži privredni rast bilo bi dobro da se proširi spektar finansijskih institucija koje posluju u Srbiji. U tom smislu usvajanje zakonskog okvira za formiranje mikrokreditnih organizacija jeste jedan od brojnih uslova, mada ne najvažniji, za razvoj realnog sektora.

Koje su po vama najveće manjkavosti srpskog tržišta finansijskih usluga?

Osnovna manjkavost je nerazvijenost nebankarskih finansijskih usluga. Tržište kapitala je skoro zamrlo, privatni penzijski fondovi uključuju manje od 10% zaposlenih, nije stvoren zakonski okvir za poslovanje nebankarskih institucija kao što su mikrokreditne organizacije, uzajamni fondovi, štedno- kreditne organizacije i dr.

Kako ocenjujete tržište osiguranja u Srbiji?

U odnosu na druge nebankarske usluge, tržište osiguranja je solidno razvijeno, ali je i dalje premija osiguranja u odnosu na BDP ispod proseka zemalja centralne i istočne Evrope.
Razgovarala: Jovana Smolić

Natrag