;

Država je uradila mnogo, na potezu su osiguravači

Datum objave: 01.01.1970. Broj 11 | Godina 2015

Pitanje poreskih olakšica za životna osiguranja je već nekoliko godina aktuelno i osiguravači koji se bave životnim osiguranjem su u nekoliko navrata dostavljali inicijative Ministarstvu finansija. S obzirom na to da je pitanje poreskih olakšica u direktnoj vezi sa poreskim zakonima i budžetom, koje nije u mojoj nadležnosti, ne mogu da dam precizan odgovor na navedeno pitanje. Međutim, imajući u vidu pravac u kome u poslednje vreme idu izmene poreskih zakona i budžetska konsolidacija, moje mišljenje je da nije realno da se u skorijem periodu očekuju navedene poreske olakšice”, kaže Dejan Hadžić, viši savetnik u Sektoru za finansijski sistem Ministarstva finansija u intervjuu za Svet osiguranja.
Dodaje da bi osiguravači koji se bave životnim osiguranjem trebalo da aktivnosti i resurse usmere na druge načine koje mogu da dovedu do rasta životnih osiguranja.
“Da znaju koji su to načini, osiguravači dokazuju unazad nekoliko godina, s obzirom da se udeo premije životnih osiguranja u ukupnoj premiji konstantno povećava, kao i ukupna premija životnih osiguranja. Sve u svemu, mislim da je najbolji podsticaj za značajniji rast životnih osiguranja, rast bruto domaćeg proizvoda i životnog standarda, što je jedan od glavnih fokusa Ministarstva finansija, odnosno Vlade”, dodaje on.

Pre desetak godina ovo tržište je bilo ocenjeno kao jedno od najperspektivnijih u JIE, posebno što se tiče osiguranja života koje tada nije bilo ni razvijeno. Ipak, Srbija i dalje zaostaje ne samo za evropskim tržištima nego i zemljama okruženja poput Hrvatske i Slovenije. Da li je životni standard jedini problem značajnijeg napretka? Može li Ministarstvo finansija nekim svojim aktivnostima da stimuliše tržište?
Razvoj tržišta osiguranja je u direktnoj vezi sa životnim standardom, odnosno visinom bruto domaćeg proizvoda. Pored toga, na udeo osiguranja u finansijskom sektoru utiču i finansijska edukovanost stanovništva, ali i iskustva iz prethodnog perioda. Na sve ove faktore utiču, direktno ili indirektno, u većoj ili manjoj meri, svi akteri tržišta osiguranja: država, supervizor, osiguravajuća društva i osiguranici, odnosno korisnici osiguranja. Ovde bih dodao i značajnu ulogu medija u formiranju ‘’opšte slike’’ o osiguranju.

Kao jedan od pokazatelja da su sve promene koje su se desile poslednjih nekoliko godina u oblasti regulatornog okvira i supervizije osiguranja bile dobre, jeste i činjenica da je sektor osiguranja u Republici Srbiji stabilan i da je proteklu finansijsku krizu prebrodio bez većih negativnih posledica

Što se tiče Ministarstva finansija, odnosno države, mislim da je poslednjih nekoliko godina dosta pozitivnih stvari urađeno koje su na direktan ili indirektan način pozitivno uticali na sektor osiguranja (što ne znači da obim i dinamika aktivnosti nije mogla da bude i bolja). Naime, stvoren je dobar zakonodavni okvir, u značajnoj meri usklađen sa propisima Evropske unije, sa naglaskom na zaštiti korisnika, izvršena je određena liberalizacija po pitanju mogućnosti prodaje usluga osiguranja, kroz različite zakone koji uređuju različite profesije uvodi se obavezno osiguranje od profesionalne odgovornosti, pristupilo se Projektu osiguranja rizika u slučaju elementarnih nepogoda za jugoistočnu Evropu i Kavkaz, poboljšana je ponuda državnih hartija od vrednosti (po vrsti, strukturi i ročnosti) što je bio jedan od zahteva društava za osiguranje (naročito onih koja se bave životnim osiguranjima)… Kao jedan od pokazatelja da su sve promene koje su se desile poslednjih nekoliko godina u oblasti regulatornog okvira i supervizije osiguranja bile dobre, jeste i činjenica da je sektor osiguranja u Republici Srbiji stabilan i da je proteklu finansijsku krizu prebrodio bez većih negativnih posledica.

U proteklih godinu dana pitanje osiguranja od katastrofalnih rizika je bilo veoma aktuelno zbog prošlogodišnjih poplava. Podaci ne pokazuju značajan napredak u toj oblasti u smislu povećanja broja osiguranika što bi možda moglo ići u prilog zagovornicima uvođenja obaveznog osiguranja. Govorili ste ranije da bi se mogao naći kompromisan model. Šta država može da uradi u smislu podsticanja građana i privrede da se osiguraju od katastrofalnih rizika, šta je po Vama najbolje rešenje? I hoće li neko od njih i biti usvojeno?
Mislim da je Republika Srbija prepoznala značaj osiguranja od elementarnih nepogoda samim tim što je pristupila Projektu Svetske banke osiguranja rizika u slučaju elementarnih nepogoda za jugoistočnu Evropu i Kavkaz. Naime, naknadu štete nastale usled elementarnih nepogoda (poplava, zemljotresa i sl) bi trebalo da preuzmu osiguravajuće kompanije (privatni sektor) koje bi to trebalo da rade sigurno brže, bolje i uz adekvatniju, precizniju i jasniju visinu naknade štete (pošto osiguranik/oštećeni zaključenjem ugovora o osiguranju unapred zna u kojim situacijama i koju visinu nadoknade može da očekuje, odnosno kroz visinu premije može da utiče na visinu eventualne nadoknade štete). Sigurno je da bi masovnost ovog osiguranja obezbedila njegova obaveznost, ali mislim da to u ovom trenutku nije realna opcija iz više razloga: ekonomskih, socijalnih, političkih. Ono što je po mom mišljenju dobra opcija i na čemu bi država trebalo da insistira jeste obaveznost za one kategorije obveznika koji dobijaju subvencije iz budžeta po različitim osnovama npr. poljoprivrednici, korisnici stambenih kredita, privredna društva… Na ovaj način se s jedne strane sprečava da neko dobije sredstva iz budžeta dva puta – prvi put kao subvenciju, a drugi put kao naknadu štete u slučaju elementarnih nepogoda, dok s druge strane država osigurava svoju ‘’investiciju’’ u vidu subvencije.

Država Srbija je suvlasnik reosiguravajuće kuće Evropa Re. Međutim, tom projektu su se pridružile samo Makedonija i Albanija. U svakoj od ovih zemalja, pa i Srbiji, Evropa Re sarađuje samo sa jednim osiguravačem koji prodaje njihov proizvod. Kako država vidi poslovanje ovog društva?
Evropa Re je operativno počela sa radom tek 2014. godine kada su prodate prve polise, tako da je još rano za neke detaljnije analize. Ono što je činjenica da je pripremljen dobar proizvod, da kompaniju koja posluje po švajcarskim zakonima vodi stručan i iskusan tim menadžera, tako da po tom pitanju ne vidim razloge da u budućnosti kompanije ne posluje onako kako je planirano. Sada treba da bude glavni naglasak na upoznavanju tržišta sa prednostima proizvoda koji se nudi. U Srbiji je trenutno jedna osiguravajuća kompanija prepoznala konkurentsku prednost pristupanju Projektu osiguranja rizika u slučaju elementarnih nepogoda za jugoistočnu Evropu i Kavkaz i saradnji sa Evropa Re, a koliko sam upoznat još neke kompanije su u različitim fazama pregovora za pristupanje ovom projektu. Inače, u junu je potpisan i prvi ugovor sa jednom opštinom u Srbiji o osiguranju prinosa kukuruza od gotovo svih elementarnih nepogoda (tzv. parametarsko osiguranje), što je koliko sam upoznat prvo osiguranje ovog tipa u Srbiji.

Imate li saznanja o tome da bi se ovom projektu mogla pridružiti još neka zemlja?
Ovo je više pitanje za kolege iz Svetske banke koje vode Projekat osiguranja rizika u slučaju elementarnih nepogoda za jugoistočnu Evropu i Kavkaz. Koliko sam upoznat, Crna Gora i Bosna i Hercegovina (Republika Srpska) su izrazila zainteresovanost za učešće u Projektu (što podrazumeva i učešće u kapitalu Evropa Re) i Republika Srbija je 2013. godine, kao učesnica u navedenom Projektu i jedan od akcionara Evropa RE, dala saglasnost za navedeno učešće. Nemam saznanja dokle se stiglo sa pregovorima sa navedenim državama niti da li je još neka država izrazila zainteresovanost

Država je i ranije podsticala kroz subvencije određene vrste osiguranja, pre svega, poljoprivredno, ali ni u toj oblasti nije bilo značajnih pomaka. Šta mislite, zbog čega je to tako?
Mislim da je na to uticalo više faktora kao npr. nedovoljna svest o značaju osiguranja kod velikog broja naročito ‘’manjih’’ poljoprivrednika, ili možda donekle i pasivnost samih osiguravača da ‘’dođu’’ do poljoprivrednika vrstom proizvoda, cenom, ažurnošću u isplati štete i sl. Zaključak do koga sam došao na osnovu razgovora sa poljoprivrednicima i privrednicima iz različitih grana privrede je, da oni koji se bave svojom delatnošću na tehničko-tehnološko višem nivou, koji prate trendove u svojoj delatnosti, koji se stalno usavršavaju imaju veći stepen znanja o značaju osiguranja, oni se osiguravaju i njima nije potrebna nikakva ‘’obaveznost’’ da bi se osigurali (često i na više sume osiguranja od onih koje su eventualno propisane kao minimalne) što nas dovodi do paradoksalne situacije da oni koji imaju veće mogućnosti da donekle iz sopstvenih sredstava kompenzuju različite rizike, te rizike prenose na osiguravajuća društva, za razliku od drugih koji u slučaju dešavanja nepredviđenog događaja ostaju bez ičega.

Da li je i kada realno očekivati liberalizaciju tržišta auto-osiguranja u Srbiji?
Moje mišljenje je da nije realno očekivati liberalizaciju tržišta osiguranja od autoodgovornosti pre pristupanja Republike Srbije Evropskoj uniji, a svakako ne u narednih nekoliko godina. Naime, pitanje tržišta osiguranja od autoodgovornosti je, zbog svoje masovnosti i uticaja na mnoge aspekte društva (ekonomiju, finansije, zdravstvo, pravosuđe, saobraćaj…), vrlo značajno, te je stoga potrebno dobro sagledati i analizirati sve navedene aspekte pre donošenje bilo kakve odluke u vezi sa liberalizacijom. Verovatno se mnogi sećaju perioda od pre 10, 15 i više godine i velikog broja društava koja su se bavila isključivo osiguranjem od autoodgovornosti, gde se osnovni model poslovanja mogao svesti na to da se po svaku cenu (često nerealno niskim premijama koje nisu bazirane na osnovnim principima osiguranja) ‘’uzme premija’’ i slabo ili nikako isplaćuju štete. Ovo je dovelo do mnogih anomalija na tržištu osiguranja (gubitka poverenja, obaveza Garantnog fonda od preko 2 milijarde dinara i sl). Donošenjem Zakona o osiguranju 2004. godine, preuzimanjem uloge supervizora od strane Narodne banke Srbije, gubitak licence za mnoga društva koja su se bavila osiguranjem od autoodgovornosti, donošenjem posebnog Zakona o obaveznom osiguranju u saobraćaju koji je u značajnoj meri usklađen sa evropskom regulativom, situacija na tržištu se, rekao bih, značajno popravila. I pored navedenog, primeri iz prakse pokazuju da i dalje ima neregularnosti na tržištu osiguranja od autoodgovornosti i da je potrebno izvršiti određene izmene i dopune Zakona o obaveznom osiguranju u saobraćaju što će verovatno i biti urađeno u narednom periodu.

Moje mišljenje je da nije realno očekivati liberalizaciju tržišta osiguranja od autoodgovornosti pre pristupanja Republike Srbije Evropskoj uniji, a svakako ne u narednih nekoliko godina

Imajući u vidu sve navedeno, razvijenost sektora osiguranja uopšte, ali i iskustva zemalja koje su u skorije vreme izvršila liberalizaciju tržišta osiguranja od autoodgovornosti (poslednji primer je Hrvatska), kao što sam rekao, ne očekujem liberalizaciju tržišta osiguranja od autoodgovornosti u skorije vreme.

Kako biste ocenili poslovanje sektora osiguranja u Srbiji, gde vidite ključne probleme i možemo li značajnije premašiti tu famoznu brojku od pola milijarde evra ukupne premije (ili čuvenih 1,8 odsto BDP-a) oko koje se “vrtimo” poslednjih godina? Šta može da uradi država, a šta bi trebalo da urade osiguravači?
Već sam naveo da mislim da je tržište osiguranja stabilno, sa dobrim regulatornim okvirom, konkurencijom i rastom koji je konstantan u poslednjih nekoliko godina. Takođe, svi smo svesni da je taj rast često bio samo nominalan, da je baza od koje se krenulo bila niska, kao i da je pitanje konkurencije bilo dovođeno u pitanje (nelojalna konkurencija, odluke Komisije za zaštitu konkurencije i sl). Ono što je sigurno jeste da tržište osiguranja ima perspektivu, da je dosta dobrih stvari urađeno, ali da predstoji da se dosta stvari i uradi. Kako sam već napomenuo država, supervizor, osiguravajuća društva i osiguranici, odnosno korisnici osiguranja, ali i mediji su akteri koji mogu dosta da urade za oblast osiguranja. Mislim da su država i supervizor u poslednjih nekoliko godina uradili dosta na uređenju sektora osiguranja i da bi u narednom periodu naglasak trebalo da bude pre svega na osiguravačima koji će raznolikošću proizvoda, ažurnošću u isplati šteta, kroz veću edukaciju i informisanost potencijalnih klijenata, uticati na rast tržišta osiguranja, ali i rast učešća sektora osiguranja u ukupnom finansijskom sektoru. Na državi je da, stvaranjem povoljnog privrednog ambijenta, utiče na povećanje društvenog proizvoda koji bi svakako trebalo da pozitivno utiče na sektor osiguranja. Sve u svemu, ja sam optimista, mislim da u sektoru osiguranja rade stručni ljudi i profesionalci koji će doprineti tome da nećemo dugo čekati da se pređu ‘’famozne’’ brojke po pitanju iznosa ukupne premije ili ‘’čuveni’’ procenti učešća sektora osiguranja u BDP.
Vesna Lapčić

Natrag